Umesto uvoda:
Kao neko ko je doživeo nasilje u porodici od strane bivšeg supruga za vreme braka i nakon razvoda tačnije 2018. godine 23.12. a sada psihičku torturu trpi moje jedino dete, kćer koju ne viđam godinu dana, niti znam gde je, niti sme da se javi na telefon ako neko od tutora nije u blizini, ( a nemam kome da se obratim da se nasilnik kazni), dete stalno traži novac da bi dala gos’n nasilniku ( uživaocu narkotika), kome je duša gladna i nezasita- moram priznati, da mi je preteško da napišem bilo šta detaljnije o ovakvom remek delu i hrabroj genijalnosti meni posebno drage Branke Bešević Gajić ujedno uz apel dobrim i poštenim, pravdoljubivim ljudima da pomognu svima koji trpe nasilje, pa i meni, da me kontaktiraju jer se bojim da mi je dete na stranputici. Hvala na razumevanju.
Branka Bešević Gajić za portal vibracijaclub.wordpress.com i da, Brankić oprosti za “ti” ” jer ja ti govorim svima koje volim “😊❤️
Kako je došlo do odluke za “Odluku”?
Interaktivni film Odluka je moj završni doktorski umetnički
projekat koji je realizovan pod mentorstvom profesora dr Ivana
Pravdića i profesorke dr Sonje Marinković na odseku Digitalne
umetnosti, Univerziteta umetnosti u Beogradu.
O kakvom se umetničkom ostvarenju radi?
Odluka je interaktivna psihološka drama o partnerskom nasilju koja
ukazuje na važne probleme u našem društvu. Ana i Marko su bračni
par, Marko je kao dete odrastao pored očuha koji
je bio nasilan prema njegovoj majci, Marko je doživeo traumu kada je
izgubio majku
zbog Milanove ljubomore gde kasnije zbog posledica trauma iz
detinjstva postaje
nasilnik, Ana je odrasla u porodici gde je svakodnevno gledala majku
koja trpi nasilje,
da bi kasnije izabrala nasilnog partnera poput svog oca. Ana i Marko
su dvoje ljudi
promašenih ideja, neostvarenih snova, nesretnim spletom okolnosti
završavaju u
pogrešnom vremenu, na pogrešnom mestu, film je nastao prema
istinitom događaju i
upravo zbog toga bio mi je rad veoma emotivno težak, ali umetnost je
tu da ukazuje
na važne probleme u našem društvu i samim tim moj motiv je bio da
uz pomoć divnih
kolega iznesem ovu priču.
Kako ste birali kome ćete poveriti glavne role i kakva je radnja
ovog nesumnivo sjajnog ali nimalo lakog filmskog i uopšte za
kulturu vaznog umetničkog ostvarenja?
Sa Radom Šarić sam već sarađivala tako da mi je poznat njen
senzibilitet zato sam smatrala da je ona idealna za ulogu Ane.
Rada u sebi nosi neku posebnu jačinu ali krhkost. Ona je veoma
lepa u fizičkom smislu. Upečatljive je vizuelne ekspresije i „to
nešto” što ima u sebi kvalifikuju je za igranje teških uloga.
Takođe Rada poseduje veliku sposobost transformacije što se u
filmu itekako vidi.
Sašu Đuraševića sam odabrala za ulogu Marka takođe zbog
sposobnosti da dobro uđe u lik. Smatram da je i on sposoban za
širok dijapazon uloga. Saša je uspeo da odlično iznese ulogu
prosečnog čoveka koji u sebi nosi komlekse i traume i ne trudi
se da se posveti otklanjanju ili ublažavanju istih gde treba da
odigra antagonistu ali u istom trenutku i žrtvu. Smatram da je
Saša sposoban da se suoči sa najrazličitijim ulogama, od recimo
uloge žestokog momka do uloge običnog čoveka koji nosi teško
breme na svojim plećima. To je bilo presudno za našu
interaktivnu formu.
https://www.instagram.com/p/CQRoZXxpGpnUbt1N-A93_1NVCo0ZGuj1ZfGD_U0/?utm_medium=copy_link
Imala sam najbolji tim Radomirka Šarić, Eva Ras, Saša Đurašević,
Emilija Nestorović, Jelica Kovačević,
Aleksandar Lazić, Stefan Đoković, Svetlana Lazarević, Marija Masal,
Vladimir Jocović, Veroljub Jeftić, Todor Trifunović, Vuk Gajić i
mnogi drugi.
Predpostavljam da je sjajna atmosfera vladala na setu, je li bilo naporno? Jesi li uzivala? Znam da si i koliko predana, zbog toga sve ovo i pitam?
Snimanje je proteklo odlično, po planu se sve odvijalo, počeli
smo u martu mesecu, a završili smo krajem aprila. Kada smo
videli koliko snimljenog materijala imamo u interaktivnom
filmu doneli smo jednoglasnu odluku da nakon javnog izvođenja
mog doktorskog završnog rada, film dalje razvijamo i kao
standardni dugometražni igrani film. Kada imate tim koji veruje
u vas rezultat je neminovan.
Kako je protekla premijera?
15. juna u Kombank dvorani je javnosti predstavljen moj doktorski umetnički rad u vidu interaktivnog filma Odluka. U toku projekcije publika je glasala putem kreirane onlajn ankete na telefonu gde su se automatski glasovi sabirali zatim istog trenutka izlazili su transparentni rezultati na osnovu kojih smo išli željene izbore iz kojih su proizilazili novi ishodi koji su nas vodili u nove izbore gde se slika opet zamrzavala i gde smo išli u nove tokove. Ideja je bila da svi izbori interaktivnog filma Odluka ugledaju svetlost dana na samom javnom izvođenju doktorskog rada. Nakon željenih većinskih izbora puštali smo i izbore manjinskih glasova kako bi se videli i oni manje srećni ishodi što nam pomažu da sagledamo uzroke i posledice što i jeste bila moja ideja kada je u pitanju tema partnerskog nasilja jer jedino tako možemo imati kritički stav i reagovati na bilo koji vid nasilja kao na nešto što je problem celog društva uopšte na Balkanu. 6. Kako je bilo saradjivati sa Evom Ras? Primetila sam i jos dosta ljudi iz ekipe…kisa vas je tu i tamo ometala, ali ste i od toga znali da napravite geg? Velika je sreća stvarati sa Evom Ras, ona je heroina našeg filma i najiskrenije veoma sam počastvovana što sam imala priliku da sarađujem sa tako velikom glumicom. Eva Ras igra baku glavne protagonistkinje Ane koju igra Rada Šarić, Evini utisci su bili zaista maestralni, čak je i snimila jednu dokumentarnu izjavu za making of filma Odluka gde govori da je snimila preko 140 studentskih ali da je ovo prvi doktorski film u kojem igra i da joj je veoma drago, takođe je i o svom liku govorila i koliko je važno baviti se ovakvim temama, ali i kroz priču spomenula je Crnu Goru gde je rekla da je Crna Gora najlepša na celom svetu i da je uvek svoje prijatelje vodila u Crnu Goru da im pokaže lepotu. Eva je doživela maestralne ovacije na setu ali i na samoj premijeri. Bila nam je čast i zadovoljstvo što smo imali priliku da ostvarimo tako lepu saradnju sa jugoslovenskom filmskom divom kao što je Eva Ras.
Kako si upoznala Todora, Radu?
Sa Todorom i Radom radila sam na filmu Milojev dar čija se premijera očekuje na jesen. Inače Radu Šarić poznajem odavno i pratim njen rad koji je briljantan. Takođe smatram da je i Todor Trifunović jedan izuzetan mladi glumac sQualitya kojim je divno raditi.
Koliko će se “Odluka” razlikovati ili ne, od tvojih prethodnih ostvarenja?
Razlikuje se medij i način na koji je realizovana u odnosu na interaktivne tokove scene su se snimale. Odluka je psihološka drama o partnerskom nasilju gde gledalac može da utiče na sudbinu likova, nakon određene sekvence zamrzava se slika, gde se nude izbori pod a i b, na osnovu izbora idemo u dalji ishod priče, gde se opet slika zamrzava gde se nude izbori šta treba da uradimo ili ne uradimo što nas vodi u dalje ishode, ali gde vidimo kao posledicu šta će se dogoditi ako ne reagujemo na nasilje i tako dalje, sve do toga gde će se publici ponuditi opcija da kazni antagonistu.
Kakvu poruku nosi ovo ostvarenje s’ obzirom da je poznato da je istraživački rad tvoj vodvilj?
Poruka je jasna, na nasilje moramo reagovati sa kritičkim stavom kao društvo svako iz svog kruga delovanja, ne smemo okretati glavu na ulici kada vidimo da neko nekoga maltretira, ko god da je počinilac nesme da prolazi bez posledica već treba da bude procesuiran. Ne smemo da osuđujemo žrtve i da ih izlažemo dodatnoj viktimizaciji. Ne smemo da postavljamo pitanje: “ZAŠTO TE JE NEKO MALTRETIRAO”, jer time opravdamo nasilnika i dajemo mu vetar u leđa. Nadležne institucije bi trebalo da rade svoj posao temeljnije i primerenije jer definitivno dok nasilje iz dana u dan raste postoje ozbiljni propusti u samom sistemu. Nasilje je zločin, a ko opravdava zločin on je saučesnik u njemu.
https://www.instagram.com/p/CQJUfgMJZZkyjOMWZMNpAx3uYdsktDNU0_XLws0/?utm_medium=copy_link
Kako Branka vidi umetnost danas? Uopšteno?
Umetnost je divna i jedina svetla tačka koja ovaj svet čini lepšim. Iako je izuzetan podvig baviti se umetnošću danas, umetnost je lekovita.
Kako izgleda tvoj dan kada nemaš snimanja, ko je Branka?
Trudim se da što više vremena provodim u prirodi daleko od civilizacije. To je moj reset.
Šta bi te trenutno najviše obradovalo?
Najviše bih se radovala ako bi se situacija sa pandemijom skroz završila i ako bismo živeli kao pre korone.
Koja je tvoja najveća greška?
Greška? Hm… Dobro pitanje, ima ih više ali nešto sam naučila iz njih. Prepreke su tu da bi se prevazilazile, ima ona stara što nas ne ubije to bi trebalo valjda da nas ojača. Ko zna, u svakom slučaju nije važno koliko je puta čovek pao već da je posle svakog pada ustao.
Kakva si bila kao dete?
Kao dete bila sam veoma uporna da dođem do svojih ciljeva. Rado se sećam svog detinjstva to je najlepši period moga života. Vezana sam veoma za Hrvatsku i Crnu Goru. Volela sam da putujem sa roditeljima, da se radujem, da se igram. Od igara najviše sam volela da se igram Školice. Igrala sam je u školi, ali i ispred kuće. Volela sam ovu igru zato što se bazira na postupnosti. Ne može se na šesti nivo, ako nisi savladao peti. Reda mora da bude. Dok nikada nisam volela da se igram kuvanja. Volela sam da budem islednik. Da se igram žmurke… Da pravim kućice za ptice, da pravim azil za napuštene pse… Jednom sam skupila preko dvadeset pasa lutalica u svom dvorištu da je bilo baš gusto kad neko uđe u dvorište… Obožavala sam lutke… Sećam se prvog dana škole to je bio dan sticanja nezavisnosti. Nada da ću postati velika. Učiteljica je bila stroga, ali sam je doživljavala, kao privremenost.. koja će proći..a, ja ? Ja ću ostati. Ah da bila sam među poslednjim generacijama Titovih pionira. Osećala sam se posebno zaista. Detinjstvo pamtim najviše po raspustima. Najzabavniji mi je bio zimski raspust. Sećam se velikog snega na Durmitoru. Bilo je mnogo lepo. Svuda unaokolo sneg, a u sobi toplo. Vatra pucketa. Mačke predu. Milina. Najomiljenije jelo iz detinjstva je domaća pita sa krompirom. Koju i dan danas obožavam. Podseća me na ukus detinjstva. Kad god imam prilike da biram uvek nju izaberem. Preko leta sam takođe išla na Durmitor, jer mi je bilo vrelo. Takođe išli smo često i na Dinaru. Oba raspusta sam nestrpljivo očekivala, jer sam želela, po svaku cenu da pobegnem od svih. Takođe i Vinkovci me podsećaju na moje detinjstvo i mnogo sam vezana za njih, dok Zagreb je poseban grad za koji me podseća na moje detinjstvo i radovanju zbog susreta sa mojim rođenim bratom koji je bio najuspešniji student na Vojnoj akademiji u Zagrebu, naš ponos i moj veliki uzor. Lepi su bili to dani…
Čega se najviše bojiš, a čemu težiš?
Kad ti jednom srce slome ne veruješ nikome, u mom slučaju je kontra od toga, moje srce je bilo više puta slomljeno, izdato i iznevereno,uprkos tome težim da svima oprostim i da sve što me tišti izbacim iz sebe, sa tendencijom da ne generalizujem da su svi ljudi isti i sa verom da na ovom svetu ipak postoji ona manjina koja ovaj svet čini lepšim. Težim ka novim saznanjima i trudim se da svakim danom nešto novo naučim, umetnost mi daje snagu da se izdignem iznad svake situacije.
Poruka svima, za kraj intervjua?
Kao i uvek za kraj citiraću velikog Andreja Tarkovskog, pa svako neka izvuče svoju poruku: “Pre svega, treba se zapitati šta je to umetnost. Da li služi čovekovom duhovnom razvoju ili je sablazan¹ – ono, što se u ruskom jeziku zove „prelest“². Teško je razabrati se u tome. Tolstoj je smatrao: da bi služili, da bi ostvarili najviše lične ciljeve — nije potrebno baviti se umetnošću, već se treba baviti samousavršavanjem. Da bi izgradili koncepciju umetnosti, pre svega treba odgovoriti na mnogo važnije i opštije pitanje: „U čemu je smisao našeg postojanja?“ Po mom mišljenju, smisao našeg postojanja, ovde na Zemlji je duhovno uzdizanje. Znači da i umetnost tome treba da služi.” Kraj citata.
Hvala Branka.
Vibracijaclub 